На одржаном фестивалу под називом „Ја стихом, а ти сликом“, песникиња Стефанија Димић освојила је прву награду у трећој категорији са песмом „Моја школа из снова“.
Стефанија је ученица петог разреда основне школе „Доситеј Обрадовић“ у Партешу.

stefanija.jpg


Моја школа из снова

Рећи ћу вам нешто – то није тајна,
Школа је за мене одувек била сјајна.
Ал' за тренутак један, у мојој машти
Било би бајно да расте у цветној башти.
Офарбана у чаробне дугине боје,
Уз мелодију среће деца дане не броје.
Моја школа је као мафин слатка,
У њој нема оног страшног домаћег задатка.
Уз игру и забаву школа није брига,
Маштом нам знање лети ко књига.
Па полети кроз прозор до неба знај,
Уз школу из снова машти није крај.
Оловком ноге постају лаке.
И лете ђаци чак у облаке.
Школа је моја чудесна планета,
У њој ђаци лете као ракета.
Руку другарства пружа сваком ђаку
Па осетиш снагу чудну ал' јаку.
Она ме пази као рука мајке.
Школа је моја лепша од бајке.
И знате шта? Она посластичарницу има
Па бомбона је загарантована свима!
Кад уђу у школу сви је заволе,
Јер она је срце наше школе.
Ништа код деце случајно није,
Свако жељу за бољим у себи крије.
Ал' моја жеља је авантура нова,
Она је најбоља – ко моја школа из снова.
Знам шта ћете рећи: „Свашта!“
Ал' ја знам да она није само машта.
Таква се школа у машти роди
Ал' верујте – понекад се и догоди.

Стефанија Димић
ОШ „Доситеј Обрадовић“ Партеш
Село Партеш 38251 Партеш
Косово и Метохија

Ментор: Јелена Максимовић


За језик је везано и постојање народа, када народ изгуби своје речи и културу престаје бити народ. Стефанија осећа и ослушкује збивања у свом окружењу и претвара их у песму. Писано наслеђе омладине из Косовског Поморавља је веома значајно. Захваљујући делима омладине чувамо спомен на наше корене, нашу културу и наслеђе, са друге стране апелују нам да останемо на својим огњиштима. У предстојећим годинама време ће учинити своје, али духовна спона са завичајем остаје нераскидива.

Бори се за своја крила јер небо није граница

Сањам да се будим,
без мука без брига.
За тим стврно жудим,
У срцу ме жига Косово је Србија,
Све је опет исто.
Готова је робија,
Срце нам је чисто. Сви славимо срећни,
Рата више нема.
Остаћемо вечни,
Сад колач се спрема Туге нам је доста,
Сада само весело.
За хиљаду госта,
Косово је сада цело. Сви од среће летимо,
Летимо до неба.
Прошлости не желимо да се сетимо,
Јер сада нам срећа треба. Ја радости немам,
А за тиме жудим.
Те се зато јутром,
Без осмеха будим.