У Косовском Поморављу, које највећим делом чине древне жупе Горња Морава, Изморник (Доња Морава) и Крива река које је у оквире српске државе унео велики жупан Стефан Немања, данас, након вековних прогона и погрома живи највећи део преосталог српског живља светог и страдалног Космета. Њихов живот и живот њихових предака вредан је и достајан обимних наратива, али се исто тако може уопштити и свести на две кључне речи: мучеништво и страдање. Ова два појма са свом својом тежином значења основне су константе вековне повести Срба ових дословно напаћених крајева. Када би ове појмове хтели да преточимо у живу слику која осликава живот Срба Косовског Поморавља добили би иконе свете новомученице Босиљке Пасјанске и светог мученика цара Лазара, два светитеља Српске православне цркве која су поникла из ових крајева.

Живот овдашњих Срба је поистовећен са њиховом светачком природом мученика и страдалника, док су они њихови утешитељи, заштитници и ризнице снаге и охрабрења. Свети мученик цар Лазар који је царску титулу као и ореол свеца задобио узневши се на небеса као Христов ратник и „подвиг страдалнички“ подневши, рођен је у граду Прилепцу надомак највећег рударског центра средњевековне српске државе, Новог Брда у жупи Крива река.

Град Прилепац је био баштина Лазаревог оца Прибца и овде је Лазар провео своје детињство васпитаван од родитеља у хришћанској вери и побожности пре него што се обрео на двор цара Стефана Душана где му је указана част да буде његов ставиоц (церемонијална улога за царским столом). Поставши најмоћнији обласни господар Лазар је у свом завичају подигао манастир посвећен светим Архангелима Михајлу и Гаврилу , који се први пут спомиње у оснивачким списима манастира Раванице 1381. године, а који у част Лазареве друге ћерке, Драгане, носи име Драганац.Управо је манастир Драганац највећа светиња и у данашње време источник духовног живота, снаге, окрепљења и чувар преосталог српског живља Косовског Поморавља. Верни народ чува своју завештану светињу, а она чува народ од затирања.

Света новомученица Босиљка Пасјанска родом је из села Пасјана код Гњилана из породице Рајичић. По народном предању и житију она је са својих седамнаест година отета у шуми код Белог Камена на Стружинама док је са оцем и братом прикупљала дрва за огрев. Пошто се на њу намерачио извесни Арнаут из села Депца код Прешева Босиљка је окусила горку судбину многих српских девојака ових крајева у овим тегобним временима немирног 19. века. Приморавана је на удају и примање ислама уз непрестано убеђивање, понижавање, увреде и уцене. Како је Босиљка била одлучна у одбрани своје вере и имена подвргнута је свакојаким облицима мучења, а када је и њима одолела и пркосно чувала веру у Христа, њен отмичар ју је разгневљен погубио на једном пропланку уз реку Лапаштицу, а њено тело крвнички раскомадао. Посмртни остаци су похрањени поред сеоске цркве, а онда су приликом изградње нове цркве узидани у њу. Убрзо је народ почео да плете ореол и ствара култ мученика, „народног и верског хероја“ који је поднео жртву за свој род.

Године 2018. Босиљка Пасјанска је уписана у књиге светих чиме је њен мученички и страдални чин задобивши признање „светога“ постао светли узор, а она узданица и заштитница народа свога краја. Житија ова два светитеља нам дају приповест о животу и њиховом подвижништву, али нам могу послужити и за спознају свеколике повести живота људи Косовског Поморавља, и пружају нам веру да ће се, по речима светога цара Лазара, „Бог свакако смиловати на остатке наше и неће истријебити до краја род и земљу нашу”. На крају крајева без мучеништва и страдања нема ни васкрсења.

Ђорђе Николић, Филозофски факултет у Београду

73324895_415105846069676_4382608715014995968_n.jpg

manastir_draganac.jpg