"Смрт брише само нестварне величине, а истинске учвршћује и уздиже“, овим Андрићевим речима можемо разумети највеће јунаштво у историји српског народа – јунаштво кнеза Лазара Хребељановића."

Родио се на Косову и Метохији, где је поносно страдао бранећи српство. Двадесетак километара југоисточно од Новог Брда, на тромеђи општина Косовска Каменица – Гњилане – Ново Брдо, налази се средњовековни град Прилепац. Под истим именом помиње се у Раваничкој повељи 1381. године.

Срби из Косовског Поморавља знају Прилепац као место рођења Лазара Хребељановића. Према предању, цар Душан је даривао град Прилепац Лазаровом оцу Прибраку за верност и службу. Верује се да је на брду Прилепац постојало утврђење, а на врху брда затрпан бунар поред којег се налазила кућа у којој је 1329. године рођен Лазар Хребељановић.

Прилепац је имао улогу заштитног зида од налета Турака према Новом Брду, који је био најпознатији рудник у тадашњој Србији. За време турске владавине све је уништено, и данас се основа средњовековне тврђаве Прилепац може наслућивати једино по остацима на којима су се некад налазиле камене утврде и високи зидови. Данас Прилепац чине остаци града на брду Оџин камен, око једанаест километара североисточно од Гњилана. Млади Лазар Хребељановић заволео је ергелу свога оца Прибрака.

Била је то велика ергела коња коју су звали Чарапон. Као српски кнез, док је преносио престоницу из Новог Брда у Крушевац, преселио је и читаву ергелу коња Чарапон. Ако један народ постоји захваљујући својој историји, онда су Срби из Косовског Поморавља добри чувари свог идентитета. Није лако живети на земљи на којој се родио и одрастао велики кнез Лазар. Житељи носе још веће бреме због јунаштва кнеза Лазара. Поред свих недаћа које су их задесиле последњих деценија, косовскопоморавски завет их је ту одржао, а са њим и Лазарева жртва. Која цена може бити довољна кад човек оставља историју, гробове предака и одлази негде где никога не познаје и где живот почиње испочетка?

На Видовдан 2001. године, житељи села Ропотово на остацима тврђаве на Прилепцу поставили су камену плочу у част кнезу Лазару. Само два дана касније плоча је разбијена. Тако заврши сваки скроман покушај Срба да обележе овај датум. Због страха од поновног разбијања плоче, Срби су своју успомену на кнеза Лазара морали после свечаности да носе својим кућама, да би је опет износили на Видовдан. Неко би се зачудио и упитао коме смета комад камена исклесан ћирилицом. Тако су се мештани Косовског Поморавља после дуге борбе изборили да плоча данас стоји на месту где припада. Могло би се рећи да то није борба само за територијалне и квадратне метре, већ борба за очување нашег идентитета и сећање на кнеза Лазара, за оно што јесмо као народ.