„Будемо ли заиста онакви као што су били преци наши, то јест онакви као што Бог од нас и жели и очекује и тражи, помоћи ћемо и своме роду па и непријатељима нашим да дође мир и нама и њима и у овој земљи овако натопљеном крвљу, којојм се она и данас натапа.“

Патријарх српски Павле

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Идеш ли, Србине и данас у Гњилане? Имали те кад у Бјелом Пољу? Могу ли те срести понекад у Пећи или по Призрену прошетати с тобом? Сејеш ли у Свињару, Чаглавици? Знају ли ти деца где је Обилић? Обиђи, Србине згариште што је остало од твоје родне куће и кад те пут нанесе јужно, не заобилази колевку у којој си одгајан, већ намеран пођи брату са којим си одрастао да будете заједно на данашњи дан. Не заборави на њега који је остао, да по мраку и рушевинама тражи кандило које је висило над иконом и који је опет подигао зидове свога разрушеног дома, не би ли оно поново горело. Сети се колико си га криво што није бежао и да ти он никада није замерио што си ти морао да одеш.

За њега је и данас највећа мука што ће сам да попије чашицу ракије за душу оних којима се гробови више не знају, што нема вас са којима је наздрављао и што му је у грлу кнедла од ваздуха који још увек мирише на паљевину. Остао је да би сачувао ово свето праче Србиново на коме преци наши почивају и који би све нас заједно, тешко проклели да не беше њега који се није предао. Тај се и данас са децом својом моли и чува све што је српско остало, пази да се не избришу трагови стопа Лазаревих и Душанових, да се не угасе Савине свеће, да не прогута коров порушене гробове и оскрнављене олтаре. Обнавља сећање на све страдале и сам достојан да га се сете. Не тражи ништа, док тражи тебе са пожутелих фотографија које је пронашао у руинама и обећао да ће ти сачувати. Нема те ниоткуд таквог Србине, снажна и лепа, насмејана, здрава...

Само га посматраш са неме слике и не даш му да престане да се нада да сте живи и он и ти. Не даш му да закључа врата и оде, иако одавно нема много својих око себе. Не одлази, јер не би себи за живота опростио да се једном вратиш и да код куће не затекнеш никога. Зато је и данас вредан и истрајан, зато је и децу своју очувао у истом дворишту, зато их је слао у српске школе, зато их је учио ћирилицу, зато им је облачио ношњу, зато им је причао о теби и научио их да те воле. Све зато Србине, да се никад не заборави коме су зидани ови храмови, чија је нога газила Крстове, зашто се наша деца не познају и кога чекају српске руке раширене ка небу над Косметом већ шеснаест тешких година.

Не бежи, Србине у онај свет који је громогласно ћутао док су на Косову и Метохији одјекивали векови, не окрећи леђа своме брату који је остао, већ стани уз њега угледавши се на оне који су били пре вас. Понеси Србине свој Крст страдалничи, Крст са земље косовско-метохијске и устани поносно пред онима који су хтели да ти отму што ти је Господ у срце усадио. Ти си једини који може да посведочи у корист невиних, којима су одузели реч, чије су најмилије прогнали, и погорели све што је могло да подсети да су овде икада живели. Запамти добро све улице којима си пролазио, њихове називе и куће, запамти место у коме си рођен јер таквих натписа више нема. Сећање је још једино уважавајуће сведочење у коме је записано једно незапамћено страдање цивилизације, која је необјашњиво ћутала док је њен народ био прогањан, историја паљена, култура рушена, а част и образ заувек укаљани.

Не одлази Србине и не заборави, да је једини начин да сачувамо себе, да не заборавимо 17. март!