Гњилане је град у Косовском Поморављу, у којем скоро да више не живи ниједан Србин. Сада су остале само назнаке некадашњег велелепног града, о томе какав је некада био. Када размислим о најживљем сећању из детињства, одмах помислим на свој родни град. Дух Гњилана потребно је осетити, тек онда можете наслутити колики значај има за Србе из Косовског Поморавља.

Сунчан дан, Видовдан, народ из околних села дошао је у Гњилане. Док сам се шетала са оцем кроз центар града, пролазили смо поред спомен-чесме Витезовима кнеза Лазара, која је заједно са Спомеником кнезу Лазару подигнута поводом прославе шестстоте годишњице Косовске битке. Упитала сам оца: „Зашто је кнез Лазар морао да погине ако је имао снажну војску која се могла борити за њега?“ Тада сам први пут од свог оца чула причу о великом страдању Лазара Хребељановића зарад „царства небеског“.

Сећам се да тада нисам разумела шта значи смрт. Сећам се да сам била тужна и љута. Деловало ми је непоштено. Расплакала сам се. Тата ме је подигао, загрлио и рекао да не плачем јер је кнез Лазар учинио много за Србе, а то понекад има своју цену. Није прошло много, већ по доласку снага НАТО-а на Косово и Метохију, статуа кнеза Лазара је срушена. Војници из КФОР-а преосталу и оштећену бисту склонили су у свој војни објекат на самом улазу Гњилана и тако сачували успомену на некадашњи симбол града. Године су пролазиле и у Гњилану је било све мање Срба. Дубоко у нама знали смо и осећали једну истину – докле год је спомен-чесма у центру града, ту остаје и наш траг. На велику жалост ни то није дуго потрајало.

lazar2.jpg

Oпштинске власти Гњилана срушиле су багером у недељу на Видовдан 2009. године спомен-чесму Витезовима кнеза Лазара. Свака успомена на славног српског кнеза морала се уклонити са косметског тла, као да нису знали да је косовска земља натопљена крвљу јунака. Године 2007, добри људи се организују и сакупљају неопходна материјална средства, како би спровели идеју да се биста пренесе у најближе српско село Шилово. Споменик је постављен поред цркве Светог Марка 17. јуна 2007. године.

Шилово је мало српско село у Косовском Поморављу. У њему живи нешто више од хиљаду и петсто Срба, који се због плодне земље и добре климе углавном баве пољопривредом. Као и у другим српским селима у Косовском Поморављу, тако и у Шилову нема никаквих нових дешавања, већ се мештани боре како би преживели. На брежуљку у селу налази се црква посвећена Светом Марку. Поглед са тог брда шири се преко Гњилана до Прилепца, родног места кнеза Лазара. Није то само обично парче сеоске земље. Кад год сам одлазила на јутрење, помислила бих како ту нешто недостаје. Сада знам да је нечему било намењено – на том месту постављен је Споменик кнезу Лазару, онај споменик који су у Гњилану срушили.

У центру села данас се налази и спомен-чесма посвећена кнезу Лазару, која је свечано отворена 2. септембра 2007. године. Косово – „најскупља српска реч“, како је Матија Бећковић казао, треба се пажљиво изговарати, али и опрезно слушати. Само ће сећањем живети идеја о великом доприносу кнеза Лазара не само на бојном пољу, већ и у очувању духовног идентитета Срба.