Ово песмом хтели смо да честитамо Дан победе братској Русији и да се присетимо свих руских жртава за српски народ. Један од Руса који је живот посветио Србији јесте архимандрит Григорије Портански, сећање на њега и данас живи у народу Косовског Поморавља.
Рођен је као Гордеј Портански 3. јануара 1882. у Луганску, потомак оних Срба који су половином 18. века емигрирали из Аустроугарске у руску Украјину и тамо основали Славјаносербскиј округ. Завршио је Богословију и Правни лицеј. Заузимао је положај окружног судије. За време I светског рата, оставио је супругу и троје деце и ступио као добровољац у бригаду кнеза Арсена Карађорђевића да “брани јуначку и милу Србију”.
Тешко рањен одликован је највишим ратним одликовањем – Крстом Светог Георгија. У међуратном периоду бавио се књижевним радом, да би се 1935. године замонашио у манастиру Горњак. 1937. године постављен је за старешину манастира Драганац, коме је верно служио.
И данас у народу постоји сећање на “игумана Руса” који храбро јаше коња, деци дели слаткише и новац и узвикује “Живела братска Русија”. Народ се сећа и да је неустрашиво ризиковао свој живот у одбрани манастирске имовине. 1949. добио је премештај у славонску а убрзо и у браничевску епархију.
Дана 16. августа 1967. године у Пожаревачкој градској болници преставио се у Господу овај његов верни слуга. Распето срце овог великог човека и слуге Божјег најбоље описују речи из његовог тестамента насталог у период II светског рата, “Ако мје убијут Арнаути сахраните мња на восточној страни цркве когда угријут први зраци са Востока моје мајке Русије, да угријат и мој гроб.”
