Живот као хуманитарна катастрофа

На Косову и Метохији дaнас можете видети празне рафове у продавницама, говоримо о основим животним намерницама као што су: хлеб, брашно, млеко, со, уље, вода, шећер. Како смо херметички затворени понестаје хране у болницама, у Студентском центру, вртићима. Хлеба има само за болнице, студенте и вртиће,а уместо млека и јогурта последњих дана даје се чај. Ово додатно отежава ситуацију у лечењу пацијената који се лече од најтежих болести, породиља и беба.

Међутим, ова ситуација мештанима Косовског Помиравља и те како је позната. Осетили су је на својој кожи више пута у протеклој деценији. Празне продавнице, апотеке, пекаре представљају свакодневницу Срба у Косовском Поморављу. Ишло се до те мере да мештани појединих села у Косовском Поморвљу нису имали струје по неколико недеља.

Хуманитарна катастрофа за нас није тренутно стање, она је наш живот. Услови у којима српски народ живи нису достојни човека и живота у 21. веку. Труднице се нису имале где породити, деца лечити и школовати. Ђаци из појединих села су и по двадесет километара путовали како би стигли до својих школа. Једном речју живот је тежак. Све што се ових дана дешава изазива још већи страх код Срба, али и егзодус.

Српски народ на КИМ се последнњих година суочава са тешким условима преживљавања, али нисмо ни слутили да ће међународне институције дозволити да се, једном народу у демократском друштву, деси хуманитарна катасртофа као последица самовоље појединих припадника политичке елите.