Помогли смо

Божићни пакетићи уручени деци у Бинчу и Врбовцу

„Доброчинство је Божије благо које нам срце и душу весели, у помоћ прискаче, Богу приближује и учи наше мисли да на зло забораве и спасење у добром траже.“

Марко Миљанов

Чланови наше организације потрудили су се данас, да крај распуста улепшају ђацима школе Младен Марковић из Бинча и малишанима из вртића Ђурђевак у Врбовцу. Посетили смо њихову школу и вртић и даровали им божићне пакетиће, којима су се најмлађи искрено обрадовали.

У истуреном одељену у Бинчу, школа од првог до четвртог разреда, заједно сам предшколцима броји свега шесторо ученика, док у вртић у Врбовцу иде четрдесеторо деце укључујући малишане из околних села Клокот, Могила, Грнчар и Бинач.

Дечији осмех, поглед и загрљај непогршиви су показатељ да ли је наш пут исправан. Они су ти који несвесно сведоче праве вредности и особине, охрабрују нас и подстичу да вредно наставимо са својим радом и у овој години.

Зато им се захваљујемо, на гостопримству и срдачности, на игри и смеху и на томе што нас подсећају на истински смисао онога чиме се бавимо.

Марко Миљанов српски херој и писац, говорио је да се човек показује у малим стварима, баш као и у великим и да ће онај који чини мала добра учинити и велика онда кад му се за то укаже прилика. Помоћи своме брату у невољи једна је од највећих хришћанских заповести, али захтевамо ли рачун од наше сабраће сами себе лишавамо небеског милосрђа.

Доброчинство које у себи не рађа љубав, зачеће мржњу. Стога, чинећи некоме добро, чинимо добро самоме себи извршавајући заповест Господњу и у томе не сме бити места гордости и самољубљу.

Дозволивши да се онај коме смо помогли осети као наш дужник, начинили бисмо себе још већим дужницима пред Господом и тражећи од брата било шта за узврат, одричемо се свога спасења.

Будемо ли хтели путем својих предака морамо престати да очекујемо земљаске награде за своја добра дела, већ да се радујемо заједно са својом браћом што им имамо како помоћи, јер онај који не подели оно чега има одвише, узео је од другога.

Говорећи савременијим језиком, хуманитарност мора бити утемељена на становишту да сва људска бића подједнако заслужују понос и поштовање и да је једини напредак заједнице онда када она напредује као целина.


Новац је најмње што можемо даривати једни другима, он јесте наопходан као и остала материјална добра, али без заједничког ангажовања, улагања сопственог времена и знања и што је најважније саосећањања са онима којима је помоћ потребна, наш труд да некоме помогнемо је узалудан.

Трудећи се да испартимо најсавременије и најплодоносније начине бављења хуманитарним радом, не смемо заборавити да је у темељу таквог залагања и даље неко мало добро, нешто што смо давно урадили искрено и чиста срца и због тога осетили радост.

Радост даривања и љубав према ближњима морамо сматрати једним од најзначајнијих чинилаца упоришта нашег духа, а доброчинство грађанском дужношћу и друштвеном одговорношћу за добробит читаве заједнице.

И да на крају, не смемо заборавити оно што каже Свети Григорије Богослов:

„Дајући ономе који је рођен на земљи, ми дајемо ономе који седи на небесима.“