Кроз Метохију

Ако те заборавим, Косово – Јерусалиме мој, нека буде заборављена десница моја. Нека се прилепи језик мој гркљану моме, ако те не упамтим, Метохијо моја, ако те не ставим за почетак песме моје, псалмопоја мога Господу, Спасу моме. Владика Атанасије Јевтић

Вођени овим речима, упутили смо се у Метохију, у српска села у околини Истока. Зашто баш тамо? Зато што ту живи највећи број Срба повратника, који су за време рата, заједно са војском, напустили своје домове на Косову, а данас им враћају младост и живот, ванземаљском вољом, снагом и храброшћу да буду своји на своме.

Док смо долазили, гледајући са стране разрушене и напуштене куће и имања, имао сам утисак да је време овде још од рата стало. Тек понеки бадњак, наслоњен на руину некадање куће поред пута, испред села Жач, говорио би нам да смо ту, и да нисмо сами.

Стигли смо у јутарњим сатима, била нам је потребна кафа и мало одмора. Наш домаћин, Петко Милетић, из засеока Опрашке код Истока нас је чекао. Лошим путем, према брду, упутили смо се ка једином Србину који живи у овом месту. Петко Милетић је самохрани отац, живи са ћерком Тамаром и сином Лазаром. Обоје су гимназијалци. Врло су вредна породица, зарађују од земље и стоке, друге опције у ово крају и немају. Све што направе, тешком муком, успевају да продају у граду, у Косовској Митровици, када до тамо могу да оду. Ипак, не желе да напусте село, дедовина их је одувек вукла да се врате и остану. Зато је и њихова породична прича несвакидашња. Милетићи нису рођени на Косову, имање на које су дошли припадало је њиховој баки. Петко је каже, био без сна, док је у Београду замишљао како време и коров гутају оно што су његови дедови стицали. Тако је одлучио да целу своју породицу поведе у ,њима тада далеко и непознато село, у Метохију, о којој су слушали само из прича. Али ни у причањима нису могли да замисле као је бити једини Србин у месту под планином, одакле су се иселили готови и сви Албанци, где сукоби и рат никада нису престали, где ни ровови нису зарасли, а још увек се копају нови, да се сачува голи живот. „Ја сам ту, мени одавде нема куд. Деца морају својим путем, трудим се да њима обезбедим све што им је потребно за школовање, а нека они сами одлуче да ли ће да оду или остану“ каже домаћин. Тамара жели да студира психологију у Косовској Митровици, а Лазара занима програмирање. Кажу да су им снови некада превелики, када се суоче са свакодневним тешким животом подно Мокре горе, али да их такав живот и јача да не одустају.

Нови живот

Настављамо даље према Осојану. Административни центар у општини Исток за српску заједницу. Ово село је било протерано и спаљено до једног Србина 1999. године. Већ у августу 2001. Срби су се враћали. Почела је обнова кућа и домаћинства, свет је у неверици гледао један поносни народ, који ноћу спава у стајама, а дању подиже куће из згаришта. Било је то чудо и подвиг који су српски монаси и владике описивали као Јеванђељско дешавање. Данас у селу ради и основна школа, броји око 40 ђака, а има и издвојених одељења у другим селима. Као и Гимназија „Свети Сава“ коју похађају ученици из свих околних села општине.

У Осојану се налази и Црква Светог Николе. Минирана је и срушена 1999 године. Након повратка мештана и она је обновљена и жива. Од скора у њој начелствује отац Далибор Којић који нас јер примио и пожелео добродошлицу. У црквеном дворишту налази се споменик свим погинулим и несталим људима из општине Исток. Иако број, можда, није коначан, огроман је и болан. Сва ова имена су имена хероја и мученика малог и пркосног Истока.

Црколез јуначко село

Једино село у овом крају које је одолело свим нападима и покушајима да их протерају зове се Црколез. Смештено је испод саме планине Мокра гора. Кажу од рата је остала анегдота да је један војник питао мештанина Албанца какви су то људи у том селу, кад их они данима нападају са свих могућих страна, а ови се бране као да је унутра 10.000, а не шака Срба. Онда му је земљак одговорио: „Е, не знаш ти њих, ја сам с њима цео живот. Они да су нормални не би овде остали.“ Кроз смех и шалу на свој рачун ову причу су нам о себи испричали Црколезани, и данас дивовски храбри и спремни да одбране сваки камен који се нађе у њиховом атару, али и да никада не пожеле ништа туђе. Због тога их кажу, у овом крају, Албанци и сви остали добро познају и поштују, мимо свега.

Вредне и поштене, породице у Црколезу, обрађују јако велику површину земље и чувају стоку. Земљу нису никада продавали, она им је, кажу, осигурала опстанак и да није земље не би било ни њих. И ово село има основну школу, ОШ „Јединство“, са 11 ученика. У истој згради налази се и амбуланта, и то је све што је овим скромним херојима потребно да живе једноставне, испуњене горштачке животе.

Село чува Црква Светог Јована из 14 века. Подигао ју је, пре своје смрти 1355. године, челник Радослав (у монаштву Јован), а крајем века је постала део властелинства светогорског манастира Светог Пантелејмона.

Како су нам мештани испричали, у порти цркве расте дуд стар неколико векова. По предању, дрво је калемљено када је црква зидана и то са гранчицом шам-дуда из Пећке патријаршије.
„Нас чува наша црква, док и ми њу будемо чували“, рекао нам је на растанку један младић из села, у коме, за дивно чуди, углавном млади и то са децом и живе.

Љубав и слога

Последње место које смо стигли да обиђемо у овом дану налази се поред самог града Истока, такође смештено испод планине Мокра гора. Љубожда, село у које се 2017. године вратило 13 породица. Ово место је прави пример да се без љубави и слоге не може ништа постићи.

Повратници се и овде, углавном, баве пољопривредом. Мада, како кажу, често имају проблема са уништавањем имовине и крађом. Када послом или код лекара оду из села, дешавају се провале на њихова имања, те више скоро ништа и немају од механизације и вреднијих ствари. „Није било могуће то сачувати, па смо се навикли и без тога, мања је брига, кад немаш ништа, до своје руке, ништа не могу ни да украду“ објашњавају нам у селу, покушавајући и себе и нас да разведре и не растужују.

У Љубожди су сви добро организовани, заједно раде и помажу једни другима, прави живот у заједници.

Сваког дана се код неког из села окупљају, пију кафу, ручају… Присећају се како је некад било, али не остају само на томе. Управо то заједништво им помаже да се одрже и обнављају село за неке будуће генерације. До сада су, осим кућа, обновили и очистили неколико цркава, средили гробља, пронашли много непознате и занимљиве историје, коју су тек рат и рушење изнели из дубина на којима је лежала закопана.
Село је богато културним наслеђем. Верује се да се овде налази један од најстаријих храмова у Србији, као и старо сеоско гробље, које мештани још увек одржавају. Манастир Богородице Хвостанске, такође познат и као Студеница Хвостанска или Мала Студеница, некадашњи је српски манастир из средњег века, од кога су данас сачувани само темељи. Најстарија сакрална грађевина на овом поседу је тробродна базилика из VI века, која се налазила у склопу утврђеног насеља. Приликом оснивања аутокефалне српске архиепископије 1219. године, у Богородици Хвостанској је било смештено седиште шесте (Хвостанске) од седам српских епископија и том приликом је у манастиру подигнута нова црква.

Метохија, како јој име каже, значи метох-манастирски посед, манастирска земља. Због свога имена страдала је, као и сав православни народ који је на њој живео и живи и данас. Име српско и православно у Метохији се плаћа животом, али нити она, нити Срби не могу се одрећи онога што јесу, што је истина. А истина је на Косову само једна од невиних жртава неправедног рата, без споменика и без епитафа. Али име је њено добро познато и запамћено и не може се никада заборавити докле у Србима има душе, док се зна, где је на Косову српска Метохија.