Косовско Поморавље птица у кавезу - Х.О Косовско Поморавље

Заједничко сагледавање живота у Косовском Поморављу са Јованом Зафировићем…

„Џејмс Џојс је у једном интервјуу на питање „Када ће се вратити у своју домовину?“ одговорио „Зар сам икад одлазио?“. С обзиром да живим на релацији Београд – Косовска Митровица-Доње Кормињане, не бих себе сврстао у категорију оних који су у правом смислу речи отишли. Моји родитељи, родбина и пријатељи живе на Косову и Метохији, то су све ствари због којих се враћам и због којих бих се враћао. Шта ме наводи да одем? О томе бих могао да причам данима…“, каже Јован Зафировић млади афористичар и песник, студент Социологије из Доњег Кормињана, код Косовске Каменице.

Много младих људи на Косову и Метохији покушава да у себи помири глас срца и разума, који истовремено говоре „одлази“ и „остани“. Протеривање Срба из градских средина, привредни слом и ратна разарања потпуно су променили живот Срба у Косовском Поморављу. Многи који су најгора времена провели на Косову и Метохији, отишли су због безизлазне економске ситуације, у годинама после сукоба, и нажалост одлазе и данас.

„…Одвлачи ме одсуство елементарних ствари за живот, верујем, као и све људе. Одвлачи ме неизвесност. Млади људи теже за напретком и усавршавањем, и то је битна ставка због које одлазимо… Дакле, у доброј мери оно што је решиво, а што се годинама не решава.“, објашњава Јован.

Његова генерација је о неким лепшим и безбрижнијим временима слушала само из прича. Данас је Србину из Каменице или Гњилана потпуно незамисливо да је запослен у фабрици, има свој стан, излази са пријатељима у град, иако се тај град налази на само неколико километара од његовог села. Често се у овом крају чује да Срби и Албанци живе нормално, а то је можда и највећи показатељ да закон јачег диктира нормалност. И управо тај закон дозвољава Србима да живе, али само у својим селима, да се крећу градом, искључиво по потреби и са што мање речи, када остављају свој новац у продавницама, а онда да се мирно врате кућама, буду захвални на томе и кажу ми нормално живимо.

Косовско Поморавље у медијима је често, неправедно занемарено, као и број Срба који још увек живи у општинама Косовска Каменица, Гњилане, Ново Брдо и Витина и чини чак трећину од укупног броја српског становништва у јужној покрајини.

Овдашње прилике можда најбоље показују огромне, недовршене, а већ урушене куће по свим српским селима. Куће грађене за тек ожењене синове, чија ће деца одрастати негде далеко, далеко од дедовине, на којима оџаци нису стигли ни да задиме, куће као гране у цвату, покидане и бачене крај пута да иструну. У поређењу, чак, и са домовима спаљеним и срушеним, којих је у Поморављу данас мало, делују страшније. У тим кућама остао је један давни, за младе недосањан, а за њихове родитеље неостварен живот.

Све то утицало је да данас Срби на Косову живе између питања да ли отићи одавде и куда. Мој саговорник Јован, као дете послератног периода, верује да зна и због чега: „Рођен сам нешто мало пре почетка бомбардовања, о селу пре рата могу говорити на основу прича које итекако волим да слушам од старијих људи. Било је веселије, живот динамичнији, људи саборнији. То је трајало и неколико година после бомбардовања. Ситуација се мења, уплив страних струја које служе разједињењу добро се калемио.

Генерације старих изумиру, генерације рођене мало пре рата одлазе под утицајем многих фактора, и ствара се негативна атмосфера, безнађе… Људи верују једино у Бога, и уздају се у Њега. Само Он их једино није изневерио.“

Неповерење које Срби са Косова и Метохије имају према новим албанским властима и страним снагама разумљиво је и има много основа. Сам каменички крај некада су обезбеђивали руски војници, заједно са грчким снагама које су била размештене ближе Гњилану и Витини. Већина Срба сматра да је присуство руских војника у овом крају имало највећи утицај да српски народ остане на својим имањима. Кажу да је осећај сигурности и поверења у стране снаге, у том тренутку, био неупоредив у односу на све што ће касније уследити.

Данас је ситуација драстично другачија и све је мање било каквих ауторитета којима би Срби могли да верују. Нарочито је тежак положај српских села која су после самопроглашења Косова* пала под управу албанских општина. Због непознавања језика мештани често не могу да остваре своја права у институцијама, да заштите имовину, пријаве нерегуларности и сл… „Где живиш ти, чија је ово држава, којим језиком се прича…“, само су нека од питања, „Научи албански, па дођи по своје папире!“, кажу чује се, често са шалтера.

Немали број људи из околине Каменице, Гњилана, Приштине, нажалост, је препуштен себи, њихови животи нису ничија надлежност. До села у којима живе ретко има асфалта, канализације, сигнала… Када се према тим местима крене, обично се пролазе албанска насеља, а једини знак да сте стигли је да надаље пута нема. Таквим породицама хуманитарна помоћ и хуманитарци који их обиђу су једина подршка и светла тачка.

И то је, некако, постало „нормално“. Живи се нормално, кажу Срби, од минималца, који „нормално“ никада није повећан. Минималац је минимално месечно примање за бивше раднике друштвених фабрика, мање од социјалне помоћи. Од њега највећи број Срба школује своју децу и покрива основне животне потребе. Чекајући пензију која ће такође бити минимална, наде да је неће дочекати без иког свог, такође су минималне.

Све што се пожели је скромно-минимално, што се планира далеко је и неизвесно. Привременост као опште стање, одвраћа младе да заснују породицу на Косову и Метохији. Малобројне српске институције постале су претрпане, јер су то и једна места где Срби могу да потраже посао. Привреде нема, индустрија је отета, а економски опоравак готово да не постоји.

Живот на Косову и Метохији, тешко је и упоредити са животом у другим местима, а такво поређење најтеже пада онима који заувек остану душом у месту где су рођени.

„Београд – птица на небу, Косово и Метохија птица у кавезу. Потпуно се разликују. Београд никад не спава, Косово и Метохија се ретко буде. Обично за време великих празника. Људи у Београду имају различите прохтеве и приоритете, људима на Косову и Метохији је приоритет пробудити се ујутру без да ти је обијена гаража, украдена стока, пољопривредне машине. Просто, приоритет је буђење. Преокупирани су борбом за голи опстанак, док су људи у Београду ослобођени тих стега, и опет, глас им је далеко продорнији, чује се, док се српска труба с Косова чује, али на глас народа сви се праве глуви.“, рекао би Јован Зафировић.

Други, који би то назвали нормалношћу, никада неће разумети оне који, не марећи шта је нормално, остају на своме, наоружани несаломивим духом, стрпљењем и искреном вером, упркос свему. Упркос свету.

Јован Зафировић рођен је у Косовској Каменици, одрастао у селу Доње Кормињане, где и данас живи његова породица. Основну и средњу школу завршио је у Косовској Каменици, а данас је студент Филозофског факултета у Косовској Митровици. Добитник је Вибове награде, коју додељује најстарији српски лист „Политика“ најбољим афористичарима. Написао је две збирке песама, посвећене одрастању и животу на Косову и Метохији, а сав приход донирао је деци из вртића у родном месту. Сав свој рад прожима љубављу и бригом за Косовом и Метохијом и пишући о животу, реалности и проблемима Срба са Косова и Метохије сведочи страдање једног народа и још једне генерације која је одрастала у неизвесности и страху за голи живот.