Било је то прекјуче, на Стевањдан.
Устадох, мрак, тек се раздањава.
Просуле се звезде по небу, к’о ђердан.
Сетих се да је данас и очева слава.
Ја сам одавно баталио те глупости,
што каже моја жена.
Није да сам неверник,
Боже ме опрости.
Него… дошла су нова времена.
Ето, данас ћу у Гружу,
у дедино село.
Испод Рудника, у Белућу.
Долази ми неки Немац,
ставио сам на оглас кућу,
па да је погледа.
Јер, што ће ми?
Одавно умрли и баба, деда,
мајка и отац.
Што да бадава пропада?
Годинама нисам побио ни колац,
а и далеко је од Београда.
Око поднева стигох,
видим, Шваба већ чека.
Нешто бело, зрикаво и
пегаво,
вала, не личи на човека,
онако жут.
Ал’ видим, све му се допада!
Не смета му ни лош пут,
нит’ крива ограда,
нити што врапци ркћу по
олуку.
Трабуња нешто о води,
шипурцима и свежем ваздуху,
док ми маше парама
испред носа.
Прођосмо поред магазе,
под стрехом још виси
дедина коса,
за ексером брус,
у волујском рогу.
Спотакох се за нешто,
за длаку да сломим ногу.
Кад оно, бабина обрамача.
Е, не знате ви где је извор
Ћеловача,
и колико је одатле воде
донела…
Да све сипаш,
‘нако, из неба,
удавио би пола села.
Ево, по сто дуката!
Мислим, а турам кључ у браву.
Зашкрипа квака, цикнуше
врата,
нешто ме текну,
али у трену.
Одмахнух главом, одмах
се пренух,
па позвах купца да гледа
робу.
Уђе веселник у прву собу,
па нешто стаде да ромори.
Куд је ‘наки, не зна ни да
говори,
пушка га убила,
већ јауче.
Да му поклоним, да га не
слушам!
Кад, угледах неко сандуче.
Стоји, на сред куће.
Свега ми, нисам га
никад видео раније!
Учини ми се да
неко шапуће,
да га отворим.
Приђох полако, као да
горим,
па дигох поклопац.
Кад тамо, свашта.
Ималин, игла, војнички
конац,
парчићи земље, ситно
грумење,
гелери, писма, издељан
крстић,
две еполете, уз њих
ордење.
И слика.
Младог човека, видим
војника.
Гледа ме, брате, као да
дише.
Погледах назад.
Кад, нешто пише.
„Мој мили сине, чувај
огњиште,
икону славску, гумно,
стрниште,
све наше њиве, трлу,
двориште,
воћњаке, поља, бунар,
кућиште.
Укрови кућу што сам
озид’о…“
Последња пошта – острво
Видо.
Кроз сузе дозвах дедину
причу,
од себе сам је, одавно
скрио.
Сетих се да је био сироче,
да оца није, ни упамтио.
Сам, у олуји, ветру, беспућу…
Кад, неко рече: „Купујем
кућу.“
Пробуди се душа.
О, хвала ти, Боже!
Затворих сандук, и рекох:
„Не може.“
Запевали прагови,
запојале греде.
Негде неста Шваба, к’о
ђаво пред крстом.
Ја одох да откујем косу
мога деде.
Марко С. Марковић
село Љуљаци у Гружи
