Неке људе познајемо и пре сусрета – мислим док размишљам о Соњи и наше три дубоке косовске ноћи уз метохијско вино. Косову Срби не долазе – ми се Патријаршији својој увек враћамо, макар ту били и први пут. Осетила је то свом душом наша драга Соња, вођена срцем од Ротердама, преко Зрењанина и Београда, међуградском линијом до Партеша, па одавде до Пећи – до црвенокосе М. О радости сусрета, о љубави према своме народу, о лепоти једне младости пише ми Соња, са допуштењем да радост поделим са свима који желе да је пригрле, баш као Соња М. У порти Патријаршије. У Пећи.
– Моја породица и ја смо одлучили да преко ХО Косовско Поморавље учествујемо у месечном стипендирању једне младе особе из наше јужне покрајине. Тако смо преко њих ступили у контакт са М. Док су се месеци низали у мени је полагано сазревала жеља да посетим наше светиње на КиМ, и ако постоји могућност упознам лично моју стипендисткињу. Све се поклопило, па и наше упознавање у порти Пећке Патријаршије. Она танка, витка, црвене косе ( младе девојке са таквим бојом косе одају осећај јаке и стабилне особе), стајала је са њеним родитељима. Чекали су ту жену која је дошла однекуд из далека. Дошли су да је поздраве. Леп је то осећај склапања познанства. Та слика ће ми остати вечно у сећању. Пошто смо мало поседели у порти цркве и направили коју заједничку фотографију, наше дружење се наставило у Пећи, у граду, где смо уз кафу и колаче весело разговарали и смејали се. Растали смо се у топлим загрљајима и договором да се следећи пут опет видимо, али да будем гост код њих кући. И тако, вратиш се кући својим обавезама, наставиш да живиш свој живот, али схваташ да си кроз овај начин стипендирања унео срећу и трачак наде једној младој особи за неки даљи останак и опстанак. Једини и прави осећај који те после тога обузме је осећај истинске и чисте Божанске љубави према твом народу. И онда тек схваташ стихове песме „Куд год да кренем теби се враћам поново ко да ми отме из моје душе Косово“.
Док читам поруку видим, поново, жену блиставог лица, цаклених очију, како занесено прича о Метохији, о М, о посластичарници у Пећи, и како несвесно, приводећи крају, не налазећи речи за радост у срцу, само физички седи предамном, а срце јој тихо, и даље, јеца пред кивотом Светог краља. У Дечанима.
– У мени се нешто десило, – рекла је кад смо се поздрављале, – ја одлазим одавде сасвим промењена, али то не могу ни да објасним, ни да опишем.
Приредила Марија Васић
Позив донаторим
Позивамо донаторе да подрже акцију стипендирања и тиме помогну образовање младих на Косову и Метохији!
Више о програму: Програм стипендирања ученика и студената
