Метохијски сфумато представљен у Прометеју
У Галерији Издавачке куће Прометеј из Новог Сада, 6. јуна одржано је прво представљање романа Метохијски сфумато Душице Филиповић, чије смо издавање подржали, препознајући ово дело као заветно и од изузетног значаја за српско наслеђе.
Песник Мирослав Алексић и мр Драгана Рајовић са Института за српску културу Приштина – Лепосавић, обратили су се присутнима на промоцији, поред аутора и издавача – ИК Прометеј, Удружења Корени и ХО Косовско Поморавље.
О књизи
„Душица Филиповић Метохијским сфуматом засигурно помера статус наративног, али и литерарног, логику текста, текст и контекст распоредом и саставом шара, дужином и резовима, приморавајући читаоца да склапа и расклапа, повезује и раздваја, стрпљиво прави смисао и ред – кроз наизменично смењивање песме и басме, киднаповане главе, дечије главице на љуљашци и новобрдске девојчице – вијорике на бициклу.
Подсећајући нас на то да су Косовци од давнина били велики и издржљиви пешаци, а међу њима највећи Ђорђе Војинчетовић који је својим пешачким подвигом откупио Липљанску цркву од безумног „рушитеља и таманитеља“ Јашар-паше Џинића, ауторка нас позива на сопствени, интимни и искрени, непрекидни Пешачки чин: физички и духовни повратак Косову и Метохији кроз Песму, дакле Реч, кроз Литургију и покајање“, објаснила је професорка Рајовић кроз излагање о књизи.
Према њеним речима, иако ауторка ствара у време антропоцентричне уметности, у свом делу баштини Васкрслог Христа, те Метохијски сфумато Душице Филиповић представља уподобљење Косовском завету, као српском отеловљењу новозаветног савеза Бога и човека.
Мит је важнији од историје
Срби опстају захваљујући миту, који је важнији од историје, сматра Мирослав Алексић. Мит је само наш, док историју већ пише вештачка интелигенција каже песник. Метохијски сфумато, према његовим речима, је књига о Косову и Метохији, о Црњанском, о српском чуду, о породици, љубави, историји и вечном тренутку… Узимaјаћи сфумато као ликовни појам, који означава замагљеност позадине портрета као код Леонарда, који говори о недостатку оштрих ивица које деле насликане објекте, Душица Филиповић улази у полемику и са наметнутом идејом жанра.
„Ово јесте образовни роман, али је и лирска поема о нашем страдању, о српској жени на којој све почива, документарна проза, збирка прича, нека врста народног календара у коме се може прочитати шта смо и ко смо. И све границе међу овим жанровима су магловите и једва уочљиве. Књига је ода манастиру Драганац и његовом братству. У овој књизи описан је живи живот Косоваца, онај о коме смо тако мало могли да читамо у новинама и гледамо на телевизији. И док се у медијима говори о догађајима, овде се прича о осећањима. Душица Филиповић овом књигом доноси нови поглед, нову перспективу. У Метохијском сфумату за сва времена ће остати сачувана имена несталих и убијениих Срба у великом погрому, али и записана стара легенда о Великом Пешаку, Ђорђу Војинчетовићу који је да би спасао Липљанску цркву од турског зулума у зубима пренео седам кила ексера од Приштине до Липљана за сат времена, иако је за то потребно најмање три сата. Остао је без зуба али не и без подвига. Ђорђе је непознат нама али је раван Фидипидесу, гласнику са Маратона. Душица Филиповић је написала најмаркантнију српску књигу ових година. Испунила је своју дужност, одужила свој дуг. И задужила нас непатвореном књижевном лепотом“, рекао је Алексић.
Реч аутора
„Хвала свима који су помогли да ова књига изађе из мене у свет. То су у првом реду мој издавач г. Зоран Колунџија и ИК Прометеј, уз велику помоћ и подршку г. Милана Гутића из Удружења Корени, и Хуманитарне организације Косовско Поморавље, који су суиздавачи. Хвала мојим рецензентима песнику Мирославу Алексићу и Драгани Рајовић са Института за српску културу у Лепосавићу, који су вечерас дошли да ме подрже и овако лепо представили књигу. Драгани хвала на преко три деценије искреног и дубоког пријатељства и оданости; Мирославу хвала на охрабрењу и свесрдној препоруци Уредништву: што је пуним именом стао иза овог рукописа, онда кад су скоро сви од њега одустали. Хвала и онима који су ми подарили речи, шапат, бол, судбине, читали књигу у рукопису, а не желе да им име буде споменуто. Они се такође уписују у Вечност. Најзад, али не ина последњем месту, хвала мом супругу и мојој деци што су ме истрпели током деценије у којој је настајала ова књига. А највише хвала Богу без чијег допуштења ништа под капом небеском не бива.“
Душица Филиповић, аутор
Издавачи
„Издавачка кућа Прометеј је поносна што се једна оваква књига нашла међу насловима које смо издали, посебно због тога што наслов и дело објашњавају изворно значење речи метохија, које је, нажалост, потиснуто у нашим културним и научним круговима, а представља изузетно важно сведочење о српској историји, култури и духовности.“
Зоран Колунџија, Прометеј
„Окупљени у намери да оживимо стару српску традицију пренумерације, ИК Прометеј, Удружење Корени и ХО Косовско Поморавље позвали су људе да прилозима уграде себе у издавање овог заветног дела, чиме је свако од нас својим потомцима оставио једно вредно наслеђе и отворио пут будућим ствараоцима који се на овај начин могу подржати. Преко стотину имена исписаних на последњим страницама књиге шаљу управу ту важну поруку – да заједно можемо стварати велика дела, а не појединачно.“
Милан Гутић, Удружење Корени.
„Књига Метохијски сфумато и наша организација повезане су на више начина. Иако делује да књижевност и хуманитарни рад немају много заједничког – наша мисија је иста. Ова књига и наша организација нису настале да се диче, већ да служе и буду глас – народу који је на месту између неба и земље остао без гласа. Да сведоче о животу омеђеном том чувеном бодљикавом жицом која пропушта светлост воштаница, песму и мит, али тешко човека. Управо човек је тачка из које креће Метохијски сфумато и о човеку, чини се, најмање говоримо када причамо о Косову и Метохији.“
Марија Васић ХО Косовско Поморавље
За крај представљања ауторка је прочитала одломак којим завршава роман Метохијски сфумато:
И тако, у педесети пешачки дан, након свих оних што су се смењивали овде сеном и житом, песмом и сузом, старошћу и смрћу, сеоским путем тек с времена на време протутње понека велика спортска кола закићена страшно црвеним барјаком и орлом црним, двоглавим. Загрме па пролију за собом неку грозну буку што личи мало на музику, пуну беса и арлаука. Само није овај орао – орао Првовенчаног, византијског севастократора, нити деспота, нити кесара. Овај орао је вијор смрти што оде, оде, низ ветар… Низ поље.
Срце се на трен скупи у грудву леда. Протрне. А онда опет, врати се милина дисања и топао летњи ваздух напуни озебле груди. Отопи лед срца.
Радосни час доласка брише онај стрепњом уцрњен мучни час одласка.
Увек је време да се Косову пође.
Увек је време да се Косову дође.
Љубав се увек враћа.
*
Душица Филиповић, Метохијски сфумато
